Какви су изгледи за велике{0}}пројекте за складиштење енергије у Немачкој?

 

 

 

Током протекле три године, немачко тржиште комуналних{0}}складишта енергије порасло је са мање од 1 ГВ на пројектовани капацитет који премашује 2 ГВ до краја 2025. Уз убрзавање стопе нових годишњих инсталација, складиште енергије се чврсто етаблирало као институционална -класа средстава- подржана јасним водовима за капиталне потребе, доступним капиталним пројектима. Заинтересоване стране настављају да вагајупредности и мане система за складиштење енергије батерија, укључујући предности перформанси против потенцијалних ризика као што су пожари литијумских батерија.

 

Тренутно, чистокомерцијално складиште енергијемодели прихода-који раде без подршке уговора о капацитету-успешно обезбеђују финансирање. Иако је овај модел већ успостављен на тржиштима као што су Белгија и Италија, раније се суочавао са значајном неизвесношћу унутар Немачке. Многи пројекти укључују проверене технологије као што суСистеми литијум јонских батерија од 48 Ву хибридним поставкама за побољшану модуларност и сигурност.

 

 

Што се тиче финансирања, банке сада активно обезбеђују дужничка средства за чисто комерцијалне пројекте; међутим, повезани ризици се одражавају у условима финансирања. Ови термини обично обухватају усвајање „мини-трајних“ структура дуга, строжије стопе покрића сервисирања дуга и ригорозну проверу претпоставки прихода. Како се све више пројеката појављује на мрежи и акумулира оперативну евиденцију, очекује се да ће структуре финансирања постепено еволуирати ка дугорочнијим-роковима дуга. У погледу испоруке пројекта, модел „више-уговора“-који одваја снабдевање система за складиштење енергије од биланса-уговора о изградњи постројења (БОП)-задобија предност због своје трошковне ефикасности и флексибилности; међутим, овај приступ захтева од власника пројеката да поседују довољно техничког знања да ефикасно управљају повезаним ризицима.

 

Што се тиче политике, споразуми о флексибилном повезивању са мрежом обећавају скраћивање тренутно продужених временских рокова за приступ мрежи; међутим, недостатак стандардизације захтева посебне преговоре са сваким појединачним оператером мреже-који могу наметнути ограничења која негативно утичу на економску одрживост пројекта. Заостатак повезивања на мрежу остаје највеће појединачно уско грло које омета примену складиштења енергије. Недавни предлози реформи-као што су увођење процедура за процену зрелости пројекта, обавезујући рокови за одговор и дигитализација процеса повезивања на мрежу-представљају кораке у правом смеру; ипак, они представљају само постепена побољшања, а не темељне структуралне преправке.